Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Vaznesenje Gospodnje ili Spasovdan, koji je i slava grada Beograda, a u mnogim mestima u Srbiji je i zavetina – praznik celog naselja. Ovaj praznik pada 40 dana posle Vaskrsenja Hristovog i uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Uskrsa i jedan je od deset praznika posvećenih Hristu.

Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne udaljuju od Jerusalima nego da čekaju obećanje Svetog Duha, Gospod je izveo svoje učenike do Vitanije, podigao svoje ruke, blagoslovio ih i uzneo se na nebo. Toga dana Hristos im je rekao:

Idite po svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen.

Da bi u tome uspeli, Hristos im je obećao Duha utešitelja i zapovedio da do silaska Duha Svetoga ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli da prenesu Hristovu veru u svet i time ljude spasavaju u veri – odatle naziv Spasovdan. Kao što se u Jerusalimu četrdeset dana posle Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi organizuje Spasovdanska litija. Spasovdan kao krsnu slavu proslavlja i veliki broj pravoslavnih vernika.

Za Spasovdan se obavezno klalo jagnje, kao žrtva svecu. Redovno se spremala cicvara. U prošlosti su čobani pripremali krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljali na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadali su ih i na njive s usevima.

Mnogi običaji o Spasovdanu sačuvani su još od prethrišćanskih vremena. Bio je to praznik koliko ratara, toliko i stočara. Božanstvo Spas je imalo ulogu zaštite i spasenja, te mu se narod obraća molitvom: “Sveti Spase – spasi duše naše!”

Na Spasovdan se ne radi da grom ne bije i, kako veruju u leskovačkom kraju, ne dođe na čoveka “lošotinja” i da insekti ne opustoše njive. Posebno je bio raširen običaj da se na Spasovdan po njivama, zabranima, torovima, košnicama, baštama pobadaju krstovi od leskvine (zakršćavanje letine), ako to nije učinjeno na Đurđevdan.

Ponegde se verovalo da ne valja okusiti novo voće ako su nekom deca umirala, dok najpre ne razdele sirotinji od tog novog voća za dušu svoje dece, jer će, u protivnom, na onom svetu deca ostati bez tog obroka i grišće svoje prste umesto obroka, govoreći da su im ga roditelji pojeli.

Bio je i običaj da se na Spasovdan, pre sunca, kupa u reci ili moru. Obavezno se klalo jagnje, kao žrtva svecu. Redovno se spremala cicvara. U prošlosti su čobani pripremali krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljali na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadali su ih i na njive s usevima.

Naši stari nisu pili mleko od Nove godine do Spasovdana, a verovali su da na Spasovdan muškarci ne valja da se briju, žene da se umivaju a deca da se kupaju pa to nisu tog dana ni činili. Na Spasovdan nikako ne valja spavati preko dana da se ne bi drijemalo čitave godine. Na taj dan bogatiji su poslije odlaska u crkvu pozivali goste na ručak, a manje imućni su nastavljali druženje ispred crkve gdje se narod okupljao i veselio.