Branislav Bane Ivković je, nesumnjivo, važan svedok jednog dela srpske istorije. Bio je visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS), devedesetih godina je dvaput bio ministar – najpre za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo, a potom je vodio resor nauke i tehnologije.

Marta 2001. tokom hapšenja bivšeg predsednika države i lidera SPS Slobodana Miloševića bio je među malobrojnim socijalistima koji je svemu tome svedočio na licu mesta – u vili Mir na beogradskom Dedinju, a nakon toga ga je – kao njegov čovek od poverenja – nedeljama posećivao u Centralnom zatvoru.

No, nakon odlaska tadašnjeg vođe socijalista u Hag Ivković je izbačen iz stranke, što mu je, kako sam kaže, smestila Miloševićeva supruga Mira Marković. Potom je osnovao svoju Socijalističku narodnu stranku, ali se ubrzo i povukao iz aktivnog bavljenja politike.

Profesor je na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Danas je u Srpskoj naprednoj stranci (SNS).

Ivković u velikoj ispovesti za Kurir otkriva mnoge dosad nepoznate detalje koji bacaju novo svetlo na srpsku politiku i neke njene aktere.

Je l’ vam nedostaje aktivno bavljenje politikom?

– Pošteno govoreći, nedostaje mi. Zašto? Mislim da sam sada pametniji nego ranije, iskustvo čini svoje, iskustvo u dobrim stvarima, kao i iskustvo na greškama. Sada umem da čitam između redova, sve posmatram ozbiljno pronicljivije… Međutim, moj stav je da sam, kao ministar, stvarno pošteno dosta dao tokom tih osam godina.

Zašto ste odustali od politike?

– Prelomilo je ubistvo Zorana Đinđića. Užasno sam se razočarao zbog činjenice da tako nešto može da se dogodi, ali i da isto to može i nekome drugom da se dogodi. Tad sam se zapitao čemu politika, rekao sam sebi – dosta je od mene, ja sam dosta dao. Živim i radim povučeno, kako na fakultetu, tako i u “CPM konsaltingu” sa saradnicima koji su mi životni prijatelji.

Ali pratite političku scenu?

– Pratim. Moram da pohvalim politiku predsednika Aleksandra Vučića, znam ga dosta dugo i vidim koliko je napredovao, koliko radi na sebi… Svaki političar mora da radi na sebi. Srbiji je, po meni, najveći problem što nema opoziciju koja može stvarno da ima određenu snagu. Mislim da je tu reč o kvalitetu ljudi, naročito u opoziciji, ali i u politici generalno. Za Srbiju bi bilo dobro da u politiku sve više ulaze ljudi koji su se dokazali, ljudi koji iza sebe imaju ozbiljne rezultate… U politici su u velikom broju ljudi koji žive samo od politike. Masa ljudi koje poznajem ima radnu knjižicu tamo gde im je i partijska knjižica. A ko nikad nigde nije radio, biće sklon da prihvata i ono što ne misli da bi ostao u politici, drugačije je kada ste dokazani u svojoj profesiji i možete bez problema tome da se vratite.

Gde ste bili tog 12. marta 2003, kad je ubijen Đinđić?

– Tog dana se sećam dobro. Bio sam u Skupštini sa mojim poslanicima – ja sam tada već bio isključen iz SPS i formirao sam Socijalističku narodnu stranku – čekali smo početak sednice, kad je odjednom došla ta vest. Bio sam poražen.

Politički ste bili na suprotnim stranama…

– Mi smo u tom trenutku bili na suprotnim stranama, ali mi smo bili ljudi koji su se međusobno poštovali bez obzira na to što je Zoran imao svoja opredeljenja, a ja svoja. Jednostavno, verovao sam – kao što i danas verujem – u opravdanost politike koju je tadašnji SPS zastupao, to je društvo socijalne pravde i sigurnosti i društvo jednakih šansi za svakog mladog čoveka, tako su me odgajali roditelji… A moram vam reći da je i Zoran isto tako razmišljao, samo je metodologija dolaska do takvog društva bila kod njega nešto drugačija. Inače, ja sam znao zašto se to dogodilo, zašto je došlo do ubistva…

Šta hoćete time da kažete?

– Za mene ne važi zvanično objašnjenje. Đinđić je drastično menjao svoju politiku od jula-avgusta 2002. godine. Tad smo intenzivno počeli da sarađujemo, on je tada obezbedio veću podršku Slobodanu Miloševiću u odbrani u Hagu, na svaki način je pomagao u njegovoj odbrani – obezbedio mu je eksperte koji su mu pomagali u pripremi odbrane, obezbedio mu je materijalnu podršku… Đinđić je tada počeo da menja politiku po pitanju Kosova i Metohije, počeo je da zagovara podelu Kosova, što se nekima u inostranstvu sigurno nije dopadalo, zagovarao je priču i o Republici Srpskoj, u smislu ako Albanci s Kosova i Metohije razmišljaju o prisajedinjenju s Albanijom, zašto ne bi Republika Srpska to uradila sa Srbijom.

To je kao da bacite so u oči pojedinim državama koje vole da kroje sve. Ja verujem u onu Gandijevu priču da, ako čujete da su se dve školjke posvađale, mora da je neki Englez blizu. A ja bih dodao – i poneki Nemac. Dakle, Zoran je počeo da vodi jednu politiku koja je pristojno imala nacionalne interese istaknute u prvi plan. Kao čovek, imam pravo da kažem svoj ljudski stav da je tu motiv njegovog ubistva, a ne ova priča o Hagu i ostalom. To je samo izgovor onima koji su to uradili. Pazite, on je poznat kao čovek koji je imao ozbiljan uticaj van Srbije, njegove reči su se dosta slušale, time je ozbiljno remetio planove nekima.

Tvrdite, dakle, da je Đinđić menjao politiku koju je dotad vodio?

– On je krajem marta ili početkom aprila 2003. planirao da pravi novu vladu. Ko bi bio u toj vladi, samo je on znao. Ono što ja znam jeste to da bi iz dotadašnje vlade ostalo možda samo dvoje. Hteo je u vladu da dovede ljude od ličnog integriteta, eksperte, ljude od struke… Đinđić je bio jako pametan, brzo je mislio, ali njegov problem je bio u lošim kadrovima oko njega. Nije imao ko da ga prati. Meni se on žalio da nema kadrova.

Pa jeste li vi razgovarali o ulasku u vladu?

– Nismo razgovarali o personalnim rešenjima. A koliko znam, on je razgovarao i sa SPS, odnosno onim delom koji je ostao nakon što sam ja isključen. Meni je tada prišao jak, stručan deo SPS, a u stranci je ostao poslušnički deo, ali je i tu bilo dobrih kadrova. Zoranova i moja intenzivna komunikacija je krenula u septembru 2002. Često smo se viđali. Zoran je zaista imao viziju brzog ulaska Srbije u EU, imao je viziju i želju brzog razvoja Srbije i poboljšanja standarda. Ali bio je svestan da nema dovoljno kadrova. Imao je masakriranu privredu, koju je kadrovski masakrirao Miroljub Labus, čovek kog danas više niko ne spominje.

Jednom ste rekli da se Đinđić tajno viđao s Miloševićevom suprugom i šeficom JUL Mirom Marković…

– Kad je krenuo problem sa Slobodanom, kada je uhapšen i odveden u CZ, zvala me je Mira Marković i molila da odnesem njeno pismo Zoranu i da razgovaram s njim o određenim uslovima za Slobodana. Ona mi je tada rekla: “Pa ja sam se sa njim srela 50 puta”, a to mi je i Zoran posle potvrdio. Objasnila mi je i tehnologiju kako su se nalazili u zgradi na Vračaru, imala su dva ulaza, Mira uđe na jedan, a Zoran na drugi, ali on je, da bi stigao do te zgrade, morao da ide preko nekih ravnih krovova. Pričali su 1993. i o njegovom ulasku u vladu i mislim da je šteta što nije ušao.

Dobro, vi odnosite to Mirino pismo Đinđiću...

– Našli smo se u Skupštini, u kancelariji šefa poslaničke grupe DOS Čedomira Jovanovića. Tada smo se Zoran i ja, iako smo bili poznanici i drugari, prvi put sreli kao partijski funkcioneri – on lider DS, a ja potpredsednik SPS. Rekao mi je istinu: “Bane, ja sam ih molio da odu u Požarevac da zatvore prozore, spuste roletne i da se ne pomaljaju, da ćute, da ih nema nigde, da jedino tako imam šansu da ga spasem. Ali, ne, on je ostao u politici, nabio mi je prst u oko i ja ću imati problem s tim.” Slobodanova ili Mirina – pre mislim da je njena – odluka da on ostane aktivan učinila je da je Zoranu skroz bio sužen manevarski prostor i došlo je do onoga do čega je došlo.

U kakvim ste odnosima bili sa SPS nakon što ste izbačeni iz stranke?

– Nikad se nisam s njima svađao. Oni su podlegli pritiscima Mire Marković i ekipe oko nje. Mira mi je namestila isključenje iz stranke, htela je da preuzme SPS, dovela je i kadrove koje je želela. Posle su, kad je otišla iz zemlje, išli kod nje i u Moskvu na konsultacije.

Da li je Mira Marković uništila Miloševića, da li je imala preveliki uticaj na njega?

– Jeste imala veliki uticaj. To se mora reći.